Elem, dodje jedno vece moja ljubljena supruga kuci i kaze, sutra uvece idemo u Hrvatsku, pakujemo se.

- Vazi, ali kako to, zasto to, cekaj, daj mi barem pet minuta da smislim.

Dobih i deset.

Sutradan uvece, ruksak na ledjima, beogradska autobuska stanica, cetvoro smutljivaca krecu put Zagreba. Granica, uctiva sa obe strane, kratko zadrzavanje.

Zagreb pred svitanje, ne daju rakiju na kolodvoru, kazu, ne moze po zakonu pre 8 ujutro. Alkosi piju kafu/kavu i pizde sto nisu snabdeli ruksak nekim Badelovim ili Rubinovim ili cijimbilo proizvodom.

Na salterima niko mrzovoljan, a mogu da zamislim sta znaci kad ustanes u 2 ujutro da ides na posao. Nemam kune, moze i evro, nesto nepovoljniji kurs ali, usluga ne trpi.

Novi autoput do Splita: nedostaje onaj spektakularan pogled sa Jadranske magistrale, ali je zato optimalno trasiran, stize se do Splita relativno brzo.

Sve u svemu - 480 + 410 kilometara od Beograda do Splita, malo je daleko, majkumu, ali, preko Bosne bi trajalo duze, bez obzira sto je krace.

Nekoliko sati u Splitu, kod bake nase prijateljice, moja zena nije uspela da nadje brojeve telefona rodbine, niti da ode na dIdin grob, kojeg nema jer je zavestao da ga kremiraju, da mu na [grob] niko ne bi pishao. Imao je divnu jedrilicu, slusam price o njemu i zao mi je sto ga nisam upoznao, bio je izrazito lep i pametan baja.

Linijskim autobusom do Trogira, malo traje, ali nije strasno, pa barkom u Vranjicu u porodicnu kucu.

Trogirska pijaca otkida od cena, kune lete ko da su na ventilatoru, ali dobro...

Vranjica:

Kaze Stasha, nema tu domaceg vina, nema tu ribe, nema ni mesa u prodavnici. Po to se ide u Trogir. Vazi. Ustanem sutradan i odmah u Vranjici nadjem odlicno vino, maslinovo ulje i ostale ugodnosti. Naravno, raspitam se i gde i kada dolazi lokalni ribar (neki simpaticni lokalac na rivi, dok je ko morz plutao mi je objasnio iz vode sve sto treba da znam) i sutradan sabajle kupim trlju od kamena i valjda salpe, ako se ne varam, usput odslusam ogovaranje lokalnog lijecnika, kako voli da kupuje ribu preko reda (e, nisu mu dali, rekose da sam ja bio prvi, tako da su sve trlje zavrsile na nasim gradelama).

Divota, Vranjica sa cistim morem, izronili smo i oko 7 kila divljih dagnji, buzara je bila san snova...

Pa sam nasao knjigu koju sam citao u predskolskom uzrastu, a to je bilo pre 45+ godina i bilo je zabavno da je ponovo procitam ovako, ko mator konj, tada sam se plasio, decja psiha, eto...

Svaka cast, samo naprijed, uzivajte!

A nedelju dana kasnije, vratismo se u Split, pa na katamaran do Visa, u medjuvremenu je doletela i nasa prijateljica Holandjanka koja tamo ima kucu, u brdima, negde izmedju Visa i Komize, na molu nas je cekao mladgrasak zeleni Volkswagen, vozili smo ga nedelju dana bez dozvola, niko nas nije dirao.

Da li je lokalni baja, vlasnik restorana u Visu za jahtere dojavio da bude tako ili je cista Talija, ne znam, uglavnom, pijane i lude Bog cuva.

Kuca je fantazija, sa bozanstvenim pogledom na vinograde i maslinjake, a preko brda na otok Brac, Lastovo i jos jedan preko drugog brda, ne mogu sad da se setim..

Nema struju, nema vodu, ali ima cisternu, solarne panele, tako da smo uzivali u svim blagodetima civilizacije i onom skalamerijom od 'bube' se vozali po Visu.

Milina.

Povratak je bio zabavan: ostavili smo stvari u one pretince na splitskom kolodvoru, otisli u Geto na pice, tamo nas je izljubila kelnerica kad je cula da smo iz Beograda, prvo nam se obratila na engleskom, a mi njoj na srpskom.

Na kolodvoru smo se suocili sa cinjenicom da se prostorije zatvaraju u 10 nocu i da nema nacina da se do jutra dodje do sopstvenih stvari.

Neki Zagrepcanin sa devojkom je popizdeo, zvao je i muriju i ne znam koga, na kraju smo svi bez prtljaga krenuli put Zagreba. Nas je stigao 48 sati kasnije, doneo ga je nas prijatelj, ali dobro, to je deo avanture. Mislim, smesno je da kolodvor zatvore u turistickom gradu, usred sezone, ali, ko nam je kriv, sto nismo citali, pise na vratima...

Zagreb, opet pred svitanje, opet ljubazno sve, ali nema alkohola, medjutim, ovog puta smo znali za jadac, pa smo bili snabdeveni.

Na granici, Hrvatska/Srbija, ljubazni pogranicni policajac je trazio da moja zena i ja [bez prtljaga koji je ostao u Splitu] izadjemo i ukorio nas je sto nismo prijavili boravak u Hrvatskoj i da je to tisucu kuna kazna.

Dobro, nekako smo se izvukli i tako se nase putesestvije od oko 2500 kilometara tamo i nazad lepo okoncalo.


Bozanstveno smo se proveli i imali smo divnu komunikaciju sa lokalnim svetom.

Eto, zeleo sam ovo da podelim sa vama, makar i u minijaturi.

Krevet u kojem smo spavali i rupa izmedju sprata i prizemlja, niko ne zna kako se dogodilo da onako ludi nismo nijednom sleteli u ambis..

U Vranjici, na tavanu, nadjoh ove fotke. Oslobodioci Splita od italijanske okupacije, pretpostavljam.

Vidi im zastave...globalno bratstvo i jedinstvo. Amerika i Engleska, uz Tita, Staljina, dva junacka sina i taj rad..

Pardon, evo ih sa zastavama, ono gore krkaju, zasluzeno, verovatno.

nunki, slika nema nijedna daj vidi sta ne valja.